Све чешћа су јутра када мој верни пас око пола шест ујутру реши да преузме улогу петла, почевши да завија као да га неко коље. Комшилук вероватно већ мисли да смо нека секта због тога, јер урликање је стварно застрашујуће. Само чекам дан када ће се сви намрштени појавити на вратима заједно са комуналном полицијом.
Размишљање о тој могућности прекинуо је гласан тресак улазних врата, и схватио сам да моја драга мама фуриозно јури пса око куће, псујући му све што стигне, док је он блентавог израза лица провоцира трчкарајући јој око ногу. Звучи као комедија, али мени више као трагедија, и то свакодневна. У међувремену некако се одупрем топлом загрљају вољеног кревета, и одем да скувам јутарњу кафу, које нема, неко је попио све, не размишљајући да ће га ујутру дочекати исти бес као мене. Дошло ми је да једем псећу храну, јер на видику нисам имао ништа што би ме разбудило, па можда огавни мирис и вероватно још гори укус псећих гранула може да парира кафи. Везано за псећу храну, кроз прозор угледах нешто што ми је додатно подигло притисак. Наш драги пас оставио је ,,поклончић„ на најлепшем месту до сад, на сред стазе. И ко је задужен за прљав посао? Наравно ја. Погнуте главе изађох и обавих своју ђубретарску дужност, и вратих се у кућу да нешто поједем пре школе. Можда једина светла тачка тог дана била је црвена смешаперфектно и са љубављу спремљена од стране брижне баке. Хвала бако, хвала ти за ајвар.
Кроз пет минута отишло је пола тегле уз пола хлеба, и било је време да се обуче за школу. Дођох до ормара и сетих се да сам заборавио да замолим маму да ми испегла који одевни предмет, тако да сам данас изгужван у школи. Кисело се насмеших размишљајући шта би од мене остало да је сада пробудим и кажем да треба да ми се испегла нешто. Кренуо сам у школу, цвокћући зубима због лоше процене временских прилика које ће се кроз шест сати обрнути и требаће ми купаћи. Догегах се некако до школице кроз пар ужурбаних пословних људи које хвата криза средњих година. Тамо су ме као и иначе многа иритантна лица вештачких осмеха, али то је рутина па сам навикао, и решио сам да се потрудим да тај дан ништа неће да ме изнервира. Филозофија. Уз шансу од приближно седам одсто да будем прозван, први час испитивања, бивам прозван да се придружим професору у опуштајућем разговору за оцену, ако се то, уопште може назвати разговором. Добио сам највећу јединицу у животу, пола рубрике дугачку, вешто, могу слободно рећи нацртану, онако да упадне у око сваком родитељу који дође да погледа оцене свога, до тад мезимца. Или мезимице. Кажем ,,мезимца или мезимице„ јер ми је професорка социологије испрала мозак својом непрестаном причом о најнебитнијим стварима које постоје. Претекавши и тај фрустрирајући дан, упутих се кући где ћу се напокон опустити. Био сам јако уморан, па реших да мало дремнем. Ушушкао сам се, био готов да заспим, кад оно, циркулар. Дрва. Комшија. Освета због завијања пса? Сигуран сам да је двогледом посматрао улаз моје куће и чекао да стигнем. Ништа од спавања, па зашто се онда не бих упустио у расправу са још нервознијом мамом, и сазнао да једва чека да одем да студирам, јер не може да ме поднесе. И тако потиштен седам да играм игрице пар сати што ми је једина утеха ових дана. Некако дочеках и вече и време за починак, напокон, плашивши се оног познатог осећаја кад идемо пре подне у школу, да ноћ делује као да је пролетела кроз пар тренутака.
Надајући се да се то неће десити, заклопих очи, и чух викање, псовање комшија, галоп шапа и папуча и фијук метле.
Милош Ковачевић, 2012.