Сви смо ми људи различити. У томе је лепота нашег света.
И свако од нас има своје, посебне потребе. По томе се не разликујемо.
Али, врло често већина има привилегију, а мањина се прилагођава.
Јер, тако свет функционише одвајкада.
То не мора да буде тако.
Данас сам посматрала једну сцену и схватила колико технологија има могућности да поправи свет, да он буде по мери свих људи.
Жена је седела сама у кафићу и енергично махала рукама. Прво ме је њено понашање зачудило, а онда сам видела телефон испред ње, и открила њену тајну.
Имала је видео позив!
Па шта, рећи ћете? Позив ко позив…
Она комуницира рукама, а не гласом.
По покретима њених руку схватила сам да је глувонема, и да је њој, та нама подразумевана активност, то наше ништа посебно, у ствари, отворило цео свет.
Сад може да се чује с ким год пожели. Сад може да позове пријатељицу и да јој исприча како је провела дан. Сад не мора да брине о томе шта је с децом, и како су јер може да их позове.
Јесте ли то раније увидели, или сте били слепи код очију, као и ја до сад?
Андрић је био опседнут мостовима и ја сам тој опсесији подлегла. Мост као објекат, али и као метафора јесте по мери свих. Користе га и млади и стари, и слаби и болесни, и они који пуцају од здравља. Не познаје поделе на пол, класу, узраст, нацију, језик. Служи свима и сви се служе њиме. Од првог брвна пребаченог преко реке до данашњих ремек-дела архитектуре. Неуништив и постојан.
Е, то је универзални дизајн.
Желим да живим у таквом свету. То је моја специјална потреба.