Литерарни конкурс поводом 14. октобра, дана сећања на стрељање у Краљеву

 

Изузетно ми је важно да свако одељење која прође кроз школу и моју учионицу, разуме свет који га окружује. Верујем да је историја учитељица живота, али и да се много тога важног крије не само у историјским чињеницама које ће нам ђаци упамтити, већ и у оној емоцији коју осећамо кад учимо о догађајима. 

Васпитна улога школе утиче и на развијање емпатије, али и препознавања и неговања осећања поштовања и родољубља које је у овом веку негде скрајнуто у тамне кутове. Родољубивост најчешће везујемо за \“застареле\“ школске лектире које треба избацити из програма или их заменити неким модернијим, савременијим делима.  

Важно је да ученици схвате узроке и последице историјских дешавања, али и да развијају тај специфичан осећај поштовања и поноса који утиче и на развој њиховог личног, али и националног идентитета. 

Краљевчани, нажалост имају историјски догађај који никога не може учинити равнодушним – стрељање невиних 14. октобра због немачке одмазде.

Једина тема коју моји ученици унапред знају како гласи је она која пада на првом писменом задатку из српског језика и књижевности у првој недељи октобра. Они имају могућност избора – могу да пишу о догађајима из 14. октобра, или да изаберу слободну тему. За ову прву се морају припремити, тако што ће посетити сталну поставку у Музеју, обићи Завичајно одељење Библиотеке, истражити о стравичним догађајима везаним за стрељање у Краљеву. На тај начин, бар на једном часу, бар пет минута, сви моји ђаци одају пошту жртвама. 

Најбоље радове са тог писменог задатка пошаљем и на конкурс Завичајног друштва и Друштва за српски језик и књижевност Краљево, под шифром, и сваке године добијемо и награду за радове. Тиме моји ученици схвате колико је њихов рад цењен, колика је његова вредност, и колико је њихово умеће. Завичајно друштво и наше Друштво за српски језик и књижевност негује ову традицију, и ове награде, ма колико биле скромне, имају велику вредност. 

Ове године Јована Маричић из 3/1 написала је рад који је добио прву награду. Преносим га овде јер га заиста вреди прочитати.

Сими Христићу,

У форми одговора на писмо написано уочи 14. октобра 1941. године.

Знам да си ишчекивао одговор, обичну повратну информацију од релативно објективног посматрача прошлости у чију сам улогу ушла оног дана када сам уписала Гимназију.

Али овде није реч о мени, већ о теби, коме се извињавам у своје, а и у име свих генерација које су прошле ни на трен осврнувши се на твојих пар редака поуке породици, а истовремено целом свету.

Опрашташ?

Хвала ти.

А, опрашташ и њима са алибијем мотива агресије и супериорности у који су кажеш, били тренутно огрезли?!

Ово ме подсети на нешто. Сећаш се оне девојке, Словенке којој си кроз немачку стражу провукао фотографију симпатије? Није се удавала. Упамћена је као један од највећих бораца за људска права у нашем граду. Помогла је великом броју ратних сирочића да одрасту изоловани од мржње према окупатору, али и од мржње према сопственом народу, били то четници или партизани. Захваљујући људима, какви сте измећу осталих ти и она, свет још увек није пао под стаклене ноге новог рата.

Знаш ли да су о вама снимили филм? Када би из тог филма изузео све политичке конотације остала би чиста емоција. Знам, то није ни приближна емпатија са вашим осећањима тог дана, али је ипак емоција која осликава некадашњу братску љубав међу Југословенима и сузе свог женског света тадашњег Краљева.

Знала сам да ћеш да питаш за њу па сам се распитала. Твоја жена је остала у најлепшем сећању твојих праунучића. Успела је да очува вашу лозу истом оном марамом којом је везивала косу, брисала сузе и завијала последње комадиће хлеба после твоје смрти.

А да ли вас памте?

Да, мој одговор је засигурно да. Памте вас они који својом политичком струјом нису наклоњени западу, они који добијају ,, поене “ обележавањем дана ваше смрти и они који сматрају да се треба ићи у корак са светом, а то ипак раде у Аушвицу.

Не, не ти, ми треба да се питамо зашто?!