Одређивање мере јесте један од врло  важних проблема са којима се сусреће свет у 21. веку: колико да једемо, колико да спавамо, колико да учимо, колико је довољно? Критеријуми за оцењивање изнети су већ у многим Правилницима, што  на нивоу школе, а што на нивоу стандарда прописаних Правилником о оцењивању.  Ово питање је био и предмет проучавања различитих психолога, а најпознатија теорија о оцењивању, која се уједно и најчешће користи јесте Блумова такксономија. Међутим, колико савремени наставник заиста користи овакву врсту стандардизације оцена, колико је њу могуће применити на појединачне предмете и колико је прецизна? Како је најлакше и најједноставније представити ученицима, јер оцењивање, по Правилнику, мора да буде јавно и образложено, дакле, ученик мора разумети критеријуме по којима се вреднује његово знање. Има се утисак да наставници врло ретко размишљају о оцењивању на овакав начин а упућивање на Правилник сматрају „казненом“ мером.

Врло често се зато понављање чињеница оцењује као одлично познавање и оцењује највишим оценом. Пука репродукција знања јесте оно што од ученика чини пасивне понављаче и њихово знање своди на ниво далеко од било какве корисности. О тој неупотребљивости знања данашњих ђака говоре и оцене на ПИСА тестовима.  Јесте да је понављање мајка знања и јесте да је знање једним својим делом и упућено на познавање чињеница, али  да ли је оно тако довољно? И колико је тих чињеница довољно знати напамет да бисмо осамосталили ученике у процесу примене наученог?

Примена знања које се тражи од данашњих ученика није ни једнострука ни једноставна. Она подразумева једну, пре свега сложену и повезану примену свега наученог. Нпр. српски језик и питање језичке писмености дубоко је данас повезано са информатичком, прецизније дигиталном писменошћу, али оно није искључено ни у сегментима медицине (медицинско особље је обавезно да ради на компјутеру, информатичари морају да пишу на компјутеру, па и знања трговаца или економиста везана су за дигиталну писменост). Култура изражавања је запостављена  у свим сегментима усмене комуникације и у обичним разговорима, као и у различитим медијима. Има се утисак да о применљивости тог знања нико не води рачуна.

Успешан наставник мора бити свестан ових чињеница, али оне нису ту да буду отежавајући, већ напротив, олакшавајући фактор у оцењивању и вредновању. Анализом сопствене праксе, врло ћемо лако увидети да ови стандарди одређени Правилником  јесу производ искуства сваког наставника понаособ, али и њиховим заједничким деловањем и сарадњом.

Некада ми се чини да је образовање и васпитање схваћено не као заједнички рад на знању једног ученика од стране више наставника од којих сваки поседује посебна знања из различитих области, али иста знања из педагогије, права, писмености, логике, рада на рачунару, страног језика и других, већ као диференцирање знања унутар самог ученика на поједине предмете који се узајамно искључују. Тачно се зна „докле је чија њива“ и та јасна омеђеност и непрожимање, не мешање у „туђ пос\’о“ забрињава. Као наставник српског језика, не могу бити упућена на стручна знања наставника биологије, нити сам у позицији да их морам познавати, разумети или користити, међутим, у процесу образовања  морам сараднички деловати и са наставником биологије.

Прописи су већ написани и није на мени да измишљам „топлу воду“. Желим да поделим ово промишљање са колегама, да чујем њихово виђење и да покушам да увидим своје грешке и да научим нешто ново. Примењивање знања је највише вредновано и ја желим досећи тај ниво на плану овог проблема, проблема оцењивања, а практично, искуствено учење не подразумева само учење на сопственом примеру, већ и на примерима других.

Оцену одличан (5) добија ученик:

1) који је у целини усвојио основна, проширена и продубљена знања, умења и вештине, а према програму предмета;

2) чија су знања, умења и вештине на нивоу разумевања и самосталне примене у сродним и новим околностима, односно који:

– уочава битно,

– лако одваја појединачно, опште и посебно ради уопштавања,

– логички повезује чињенице и појмове,

– самостално закључује на основу датих података,

– критички расуђује,

– решава проблеме на нивоу стваралачког мишљења,

– поседује богат речник и лако се садржајно усмено и писмено изражава,

– лако и брзо примењује стечена знања,

– испољава креативну активност на већини часова тог предмета,

– показује интересовање и самоиницијативност за проширење стечених знања и додатно самообразовање;

3) који је овладао предвиђеним психомоторним умењима и вештинама у руковању средствима и техникама рада на нивоу самосталне и стваралачке примене у различитим околностима.

Оцену врло добар (4) добија ученик:

1) који је у целини усвојио основна знања, умења и вештине и усвојио више од половине проширених, односно продубљених знања, умења и вештина, а према програму предмета;

2) чија су знања, умења и вештине на нивоу самосталне репродукције, разумевања и примене, односно који:

– уочава битно,

– лако разуме, закључује и репродукује чињенице, дате дефиниције и законитости,

– критички анализује постојеће чињенице и формулише правила,

– лако се усмено и писмено изражава,

– испољава активности на већини часова у идејама, решењима на нов начин,

– самостално и уз помоћ наставника практично примењује знања, умења и вештине у истим и сличним ситуацијама,

– испољава интересовања и упорност у савлађивању предвиђених садржаја програма;

3) који је овладао предвиђеним психомоторним умењима и вештинама у руковању средствима и техникама рада на нивоу самосталне примене.

Оцену добар (3) добија ученик:

1) који је у целини усвојио основна знања, умења и вештине и половину проширених знања, умења и вештина, а према програму предмета;

2) чија су знања, умења и вештине на нивоу самосталне репродукције и разумевања уз помоћ наставника, односно на нивоу могућности ученика да:

– схвати значење научених садржаја, објашњења и да их повезује,

– уочава битно, а у ситуацијама анализа, апстраховања и закључивања захтева посебно залагање наставника и додатну помоћ,

– има тешкоћа у брзом и течном усменом и писменом изражавању;

3) који је овладао предвиђеним психомоторним умењима и вештинама у руковању средствима и техникама рада на нивоу примене.

Оцену довољан (2) добија ученик:

1) који је усвојио основна знања, умења и вештине, а према програму предмета;

2) чија су знања, умења и вештине на нивоу репродукције уз наставникову помоћ, односно који:

– испољава тешкоће у анализи чињеница, података, њиховом уопштавању и закључивању,

– има склоност ка пасивном запамћивању и механичком репродуковању,

– има тешкоћа у усменом и писменом изражавању,

– испољава несналажење у новим ситуацијама;

3) који је овладао предвиђеним психомоторним вештинама и умењима у руковању средствима и техникама рада уз помоћ наставника.

Оцену недовољан (1) добија ученик који није усвојио основна знања, умења и вештине из програма предмета.

И на крају постављам питање: шта је циљ оцењивања? Колико се бавимо њиме? Да ли је циљ ухватити ученике у незнању или је циљ мотивисати их да науче на ваљан и прави начин? А ако је оцењивање, како неки кажу, процес у коме се ученицима даје повратна информација о њиховом напредовању, да ли се подразумева да они ученици који нису добили оцену „одличан“ нису напредовали до краја? Да ли је то знак да је њихово учење остало недовршено? И како ћемо га онда довршити?