Памтимо ли? Да ли нам се пред животном захвалношћу створи слика крвавих брегова и пашњака? Да ли икада кажемо хвала? Запалимо свећу у име свих оних који су дали живот, за мене, за тебе, за овај тренутак садашњице? Овај дан обележава свако на свој њему јединствен начин,а у суштини недовољно исто. Саслушамо, сетимо се, проговоримо две три речи и заборављамо. До следеће године. Да, сећамо се. Али да ли се 14. октобар своди на још један обичан дан у недељи обележен школским обавештењем? Тај датум не утерује страх у кости. Не чујем јад, бол и тугу хиљада жена и деце. Не видим сузе, крв не осећам.
Најопаснија болест заборава заразила је наш народ. Не да нам да кренемо напред, вртимо се у зачараном кругу, проживљавајући исти пакао. Упорно хрлимо ка будућности, вапећи за новим и бољим. Заражени жељом за новим, тек направљеним не дозвољавамо сећање. Заборав, уписан великим црвеним словима прогони нас кроз векове. Живим у прошлости, желим садашњицу, а надам се будућности. А научим једно велико ништа. Народ који не памти своју прошлост не може да опстане. Стојимо ли на стакленим ногама управо због тога? Или ћемо за наше вишевековно незадовољство окривити опет неког другог? Тешко је говорити о људима, о колективу, јединству епохе и времена. Желим ли ја као појединац да будем захвалан и коначно наставим даље тамо где су они стали?
Ово је један од дана којим обележавамо љубав и живот. Један од дана којим славимо наше постојање. Ако ме питате, рећи ћу да живимо у лажном сећању. Али опет, не желим да говорим о већини. Ја ћу почети, а ви наставите. Будите људи, нека овај дан не буде формалност, осетите га из дубине душе. Кажимо „Не“ забораву. Почнимо да учимо, да се сећамо и овакве дане да не проводимо у јези и сети, већ да их поштујемо. Захвалимо се на прилици да живи и слободни будемо овде где јесмо славимо управо оно што су хиљаде људи, наших земљака изгубили пре тачно 74 године.
Анастасија Јањић, 2014.